“Blago cara Radovana” – Jovan Dučić

“Svaki je čovek prorok, jer po ceo dan proriče sebi ili drugom. On proriče malo i veliko, dobro i zlo, pravo i nepravo. ‘Ovo će se dogoditi, a to neće! U ovom ćete uspeti a u tom nećete!’ – tako šapuće svaki čovek na kojeg naidjete putem, ili kojeg sretnete na stepenicama. Ko zna, da ovaj nagon za proricanjem nije možda naš najbliži dodir s Bogom… Proričući sebi neku mogućnost, čovek zaboravi na sve drugo oko sebe, i svom silinom instinkta ide ka svom cilju, skoro zatvorenih očiju. Pronaći sebi cilj, to je pronaći sebi put u životu i odmeriti svoje mesto medju ljudima. Jer, ko ne pronadje svoj cilj, taj luta kao slepac bez očiju, ili kao zločinac bez moralnog smisla. Medjutim, ljudi sve u svom životu ostvaruju slučajno; najmanje je onih koji znaju kuda idu i da li idu putem svoje prirode i svog talenta. A ti, koji su u sebi pronašli svoj cilj, vrlo često i stignu da ga ostvare. Jer izmedju nas i našeg cilja postoji jedna jaka veza – što mi nikada nećemo duboko poželeti ništa sem onoga što možemo istinski i ostvariti. I taj cilj je uvek u srazmeri sa našom krajnjom moći. Najbolji dokaz za ovo su heroji, jer njihova dela uvek prevazilaze meru razuma. Ljudi koji veruju u više sudbine, uvek veruju i da su silniji od svih protivnika i od svih prepona; a samo kukavice veruju da je svako od njih silniji i da ih sve teškoće premašuju. Plašljivci nisu obdareni proročkom moći, jer u duhu plašljivog čoveka postoji nered. U zdravom i moćnom duhu je prvi znak zdravlja – a to je osećanje mere i ravnoteže.

Pošto svaki čovek proriče sebi i drugom, sasvim je u njegovoj prirodi da veruje i kada njemu drugi proriču. Zato će proricanja biti smatrana za svete stvari dokle traje sunca i meseca. Najkulturniji narodi antičkog doba, kao i egipatski i grčki, digli su bili svoja proroštva do najviših religioznih ustanova.

Četiri velika pokretača i tvorca medju ljudima, to su: bog, pesnik, kralj i prorok. A pošto svaki čovek nosi u sebi elemente ove četiri stihijske i neobuzdane tvoračke sile, čovek je božanstven. Ali je prorok možda zbir sviju mogućnosti ovuih trojice ostalih pokretača i tvoraca. U jedno doba ljudske istorije, prorok je bio odista sve ovo ujedno. On je jedini bio vodj i zakonodavac, pesnik i kralj; Mojsije i Homer, Numa i Likurg. Prorok je onaj koji nagoveštava pobedu dobra nad zlom, pobedu čistog ideala nad rdjavom stvarnošću, trijumf sreće nad nesrećom, vezu izmedju neba i zemlje. Proroci su bili najveći borci protiv idolatrije i zablude, mračnjaštva i nazatka, koji su u krvi ljudima. Oduvek su to bili ljudi svoje rase, patrioti svoje zemlje, najveći zatočenici svoje crkve. I nisu bili samo ljudi koji su govorili o onom svetu, već pre svega, o ovom svetu. To su ne samo veliki moralisti, nego i veliki političari. A opet, proroci nisu mogli postojati a da ne budu i sami istovremeno i pesnici. Oni su Starom Zavetu dali pesnički jezik i visoki besednički ton. Bez te poezije bi Biblija bila nečitljiva kao knjiga, i nemoguća kao verski dokumenat…”