Free to be single (ili: kreativne snage samačkog života)

Steve: My dad left home when I was eight. You know what he said to me? Have fun, stay single. I was eight.

(“Singles”)

Bila sam blizu da postanem punoletna kada sam gledala ovaj film prvi put. Pa odmah i drugi. Sećam se i trećeg, posle jednog bolnog raskida, trebalo mi je ohrabrenje u vidu gomile mladih samaca… Još nisam imala pojma šta znači dati se nekome potpuno, kako je to vezati se, al još tada sam skrojila svoje credo za “kako uspešno ostati sam”. Ono što mi se tu najviše dopadalo bila je neizvesnost samog čoveka, njegova putanja nema semafore ni trake koje ga usmeravaju kuda da se kreće. Nema ograničenja ni odgovornosti za odnos prema drugima. Samo prema samome sebi. Nešto želiš – uradi to! Bez opterećenja “šta će onaj pored tebe da kaže”, jer pored tebe – nema nikoga. Nema čekanja, nema odlaganja, samo volja i želja da kreneš ka novim životnim iskustvima.

Janet: I‘ve always been able to do this, break up with someone and never look back. Being alone: there’s a certain dignity to it.

(“Singles”)

Nije nepoznato da se sve manje ljudi opredeljuje za brak, ali isto tako poznato je da retko ko iskreno ne želi za sebe nešto poput zajedničkog buđenja, vriske deteta i dečijeg smeha, koji je nezamenjiva injekcija optimizma i vere u sreću. Ma, život.
A svoju nemam. Kažu, biće… i ako ih ne pitam. Ne znam. Odgovornost za život koji u vremenu kakvo je ovo treba da se razvija je velika, kada pored sve samostalnosti koja mi uliva “sigurnost” i dalje nemam svoj krov nad glavom, da ne nabrajam ostale nedostajuće momente, kada je i dalje svaki mesec neizvestan i pun upside down-ova. Meni samoj, nije problem. Kada ima – ima. Kada nema – nema. Ali osuditi još jedno biće na moguće udarce sudbine… ne čini mi se pametnom idejom.

Drug mi nedavno kaže “Tebe ne mogu da zamislim sa decom, voliš ih i sve to, al nisi “keva”", “Zašto misliš da nisam?”, “Ne znam. Nisi.” Zanimljivo da ni sama nisam sebe zamišljala nikad u toj ulozi, kao što nisam nikada imala viziju sebe u venčanici. Pa i onda kada se činilo da je brak bio blizu i gotovo sigurna kategorija koju ću štiklirati u svom životu, ispostavilo se drugačije. Uvek je kompromis koji se nametao kao neminovan bio za mene u tom trenutku preveliki teret. Iako mi kažu (opet ih ne pitam) “ma to dodje samo, videćeš… sve se skocka”, misleći bilo za decu ili brak, nekako ne verujem da to ide baš tako. Dete da odgajam bez oca nije mi blisko, mislim, možda bi ono bilo srećno al ja ne bih, gledam prosto na to kao na večiti hendikep. A brak? Hm… Za sada, više pripadam koloniji “samaca”, a njih je sve više. I zaista, sve se više grade stanovi za samce, sve više pitanja pred zaposlenje “potpusujete li da NE planirate decu naredne tri godine?”

Nije više bauk biti sam, u Americi 43% stanovništva opredeljuje se za samački život, u Francuskoj 58%. Negde je kod nas još možda “sramota” ostati “marginalac”, neudata ili neoženjen kao neka štrčeća antisocijalna pojava. Znam neke koji su se živeći u velikom gradu navikli na single life, ali teško uspevaju da se odupru zahtevima male sredine, te roditelji, te tetke, ujaci, komšije… te ono čuveno “kad ti misliš…” No ipak, nekadašnji tabui su srušeni. Posle Nije teško biti fin, usledilo je Nije teško biti sam. Zapravo, mnogo je lakše! Neke statistike pokazuju da ljudu koji su sami duplo su produktivniji od onih koji nisu. Više motiva naizgled zapravo imaju ovi drugi, ali psihologija potvrdjuje da samoća nagoni na rad više nego porodica, koja po defaultu je podela zaduženja.

Nekada je samački život predstavljan kao taman i hladan, kao mračna soba sa paučinom po ćoškovima i zatvorenim prozorima, a bračni, tj porodični kao svetao, topao, pa znamo svi kako izgleda kućica u cveću. No, da li zbog rasta ekonomije, ubrzanog ritma življenja, koji je kao prateću pojavu imao redukciju slobodnog vremena, samački život u svetu gotovo da postaje trend. Kod nas ne još uvek. I dobro je dok je tako, slažem se…

Zanimljivo je da samci mnogo više komuniciraju sa spoljnim svetom nego oni koji to nisu. Iz tog razloga u Engleskoj, sociološki gledano, baš samci predstavljaju potencijalne reformatore društva i generatore društvenih, kulturnih zbivanja. Zbog njih se otvaraju barovi, fitnes centri, razna okupljališta, imaju više vremena da se bave kulturnim i sličnim stvarima, menjajući time trend svakodnevnog života, nametajući ga i onim drugima koji su u braku koji zapravo, teže da sve više žive po samačkom modelu, supruga koja želi vreme za sebe, muž koji nedelju ima uvek rezervisanu, a potom i neke druge dane… po njima se sve više kreira i tržište jer predstavljaju glavne potrošače. Jedna stvar se ne menja. Ljudi trebaju ljude, bili samci ili ne…

Janet: People need people, Steve. It has nothing to do with sex. OK, maybe 40 percent. 60 percent. Forget it.

( “Singles”)

Pa opet… sve je realtivno. Sa jedne strane, bolje je biti sam nego samovati pored nekoga. Sa druge, ljubav i podrška porodice neuporediva je vrednost sa bilo čim, naravno, kada su odnosi takvi. Izgleda da u svemu zato najveću ulogu ima navika, zbog koje je za nekog ko živi sam, vezivanje podjednako stresno kao razdvajanje za nekoga ko je navikao na sigurnost braka ili ozbiljne veze.

Popularna serija “Friends” slavu je dostigla na nekolicini samaca koji se dobro snalaze u uslovima modernog samačkog života. Ne sumnjam da je pomenuta serija najveću publiku upravo i našla među onima koji su u četiri zida svog doma, sami ili sa njima sličnima, željno iščekivali nove epizode. Statistike kažu: “Nearly 75 percent of singles surveyed feel like Rachel, Monica, Phoebe, Ross, Chandler and Joey have become their own “friends” over the past ten years.” A da li se i po čemu samci razlikuju od onih koji to nisu? Pa, ne… Iako wikipedia objašnjava da je “single person” neko ko nije u braku, pa ne samo to, već “who is not in an exclusive romantic relationship” sa linkom na “romantic” koja čini mi se, svima više neodstaje sem samcima… jer tamo gde ima iščekivanja ima i romantike.

Steve: If I had a personal conversation with God, I would ask him to create this girl.

(“Singles”)