Zašto sam zavolela astrologiju
fotografija: Diana R. “Imagine”
Srešćete u svom životu makar jednom astrologa. I uglavnom će vam reći kako je «samouk»… ali mali broj tih samoukih mučenika ikada postaje svestan svog prokletstva, toga da ako je u prilici da od dva zla u nečijem horoskopu bira manje, da ga to nikada neće opravdati pred bogom i pred samim sobom, da ga patnja ljudska s godinama sve više okružuje, da je nemilost sudbine takva da će je do dna morati iskapiti ukoliko zaista želi da ostane i bude astrolog.
Zaista sa pravom mogu reći za astrologe da su mučenici jer se astrolog ne postaje iz radosti, niti iz kakvog hira, želje za slavom, parama…. Ne, to je jedno sasvim usamljeno biće u čoveku ispunjeno beskrajnom prazninom koje luta. To je biće koje još sa 15 godina zatvara se u svoju sobu i jedva čeka da ostali ukućani odu na spavanje pa da se izgubi u «Zlim dusima» il iznova po milioniti put s prezirom spram sveta sadašnjeg čita Ničea, Malroa, Šekspira i druge uglavnom pokojne a večne divove spoznaje koji mu se u tom nemom času noći činiše jedino bliskim.
Takvo biće bila sam i ja u svojoj ranoj mladosti i nisam ni slutila da sam još tada prizivala susret sa njim.
U leto ‘89. do ruku mi je na plaži Herceg Novog došlo tada novo izdanje časopisa «Zodijak» broj 3, a sa njim i Gete, prikazan kroz astrološko – metafizičku prizmu misli i reči koju je mogao imati samo onaj koji ga je voleo koliko i ja.
«Gete je pesnik, pisac, filozof, prirodnjak, slikar, ministar, mason, Šilerov prijatelj, najumniji čovek svoga doba, univerzalan genijalni duh. Pa da li vidite tu nadmoćnu inteligenciju iz njegovog horoskopa, snagu duha koja će biti slavna još najmanje pet hiljada godina?»
I kao da neću dovoljno poznavati Getea, a poznavati je samo druga reč za voleti, jer voli se samo ono što se dovoljno dobro poznaje, u meni se probudio do tada nikada dotaknuti nagon za traženjem smisla, za traženjem spoznaje i dokazane ljubavi kroz astrologiju. Ko je Gete? Gde je Šiler prikazan u njegovom horoskopu? Gde je rečenica iz Fausta «A man sees in the world what he carries in his heart”? Gde je Mefisto? Gde je mladi Verter što reče: «Bilo šta da me nekad snadje, neću smeti reći da nisam uživao radosti života!»… Opsesivno i sa strašću najvećeg strasnika iako sa samo 15, čitala sam redove tog teksta, potpisanog od meni najbitnijeg čoveka sa kojim se ikada sretoh, Gorana Milekića.
Ne treba reći, već je predvidvo da sam sa zebnjom kao pred kakav ljubavni susret, što ću zapravo tek kasnije otkriti da tome najviše sliči, čekala sledeće brojeve u kojima su se samo nizali… Niče – «Div spoznaje», Svedeborg, Vilijem Blejk – «Pesnik, slikar, jasnovidac», Mikelandjelo – «Čovek sa četiri duše»…i kao kakav bljesak «Astralni uticaj na Dostojevskog», čitava knjiga (hej, KNJIGA!) koju je Goran posvetio najnežnijem i najopasnijem piscu, religioznom misliocu, i našem zajedničkom prijatelju u onim pustim dugim «Belim noćima» naših duša.
U medjuvremenu, Goran je već bio objavio «Tajni uticaj planeta» i za, sada jedan drugi časopis, «Horoskop», objavljivao svoje predivne priče iz astrološke prakse, ispisane rukom velikog maga ne samo astrologije već i književnosti. Jer čovek koji će vam u bilo koje doba citirati Šekspira, Malroa, ličiti na Dostojevskog, na gitari otpevušiti «Shadow On My Mind», sa zanosom i očaranošću pričati aforizme iz života Bleza Sandrara, Vagnera i Henri Milera, pričati o Kleptonu i bluzu kao «strasno prihvaćenoj patnji i tugi», kako već kaže Vili Dikson, za koga nikada i ne bih čula da nije bilo Gorana «bluz je kada te žena ostavi, ali i kada ti se vrati»…, nije samo astrolog. On je buktinja svih istina što na svetu ovom ikada behu na tren zaplamtele, i svih pravih vrednosti, o kojima današnji čovek, prepadnut u svojoj egzistencijalnoj bedi koja duh primorava da pogne glavu, uništava i sputava da se uzvine. Jednom mi je rekao…
«Budi skromna, ali tvoj duh nikada ne sme skroman biti! Ego može, ali duh ne sme!»
I tako, sa knjiga na horoskop, sa milion pitanja u glavi i jednim plamenom koji se kolnačno upalio negde u dubinama duše, krenuh stazom astrologije. Prvi horoskop koji sam uradila bio je Ničeov, a drugi Džimi Hendriksa. Kasnije ću, jedno 7 godina kasnije, na prvoj stranici jedne od njegovih knjiga naići na nešto što me je vratilo na moje početke, i setilo odakle krenuh… pisalo je:
«Kao mlad, čitao sam knjige. Na unutrašnjim koricama crtao sam horoskope pisaca…»
Da… zbog njih sam i ja pošla putem astrologije. Zbog njih jer su me oni spasavali od sveta koji je pretio da mi uzme u zalog dušu. Jer nastupilo je vreme traženja i lutanja, vreme egzistencijalnih kriza, roditeljskih nemara, strahova, briga i stradanja… vreme koje je mlade poput mene bacakalo i urnisalo goneći na porok… i verujem da samo oni koje je duh tada vodio, a ne prakticizam oslepljen strahom od bede i propasti su među vama danas što u miru jednom uspevate da podnesete sve.
Gorana sam upoznala tek kasnije… trebalo je sačekati moj dolazak u Beograd pre trinaest godina. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Zakazujem horoskop. On, onako ogroman sa bradom i onim njegovim pogledom … sprovodi me do svoje radne sobe. Crta mi natalnu kartu… nikada nije prihvatio kompjutere. Dan danas ih radi ručno, i krug i planete crta… Kako povlaci flomaster osećam kao da povlači skalpel preko mojih slojeva nežnosti, strahova, fantazija…
A pitanja… ma kakva pitanja! Bilo mi je bitno samo da ga upoznam. Nije me zanimalo ni kada ću se udati, ni da li ću imati para u životu, ni da li ću umreti mlada. Sve što me je zanimalo bilo je da se sretnem sa čovekom koji je nesvesno oblikovao moj duh, da vidim sobu u kojoj se taj duh naseo… Ćutimo. Ja sve čekam da počne. A on BAŠ ćuti… i najzad, pita me: “Koje je tvoje pitanje?” “Molim?” promucah kao da nisam dobro čula, jer bila sam sigurna da šta god rekla biće glupo. Ne, ništa od ne bi bio pravi odgovor, i zato ćutim…
“Tvoje pitanje je ko sam ja”.
Taj momenat ispostaviće se kao veoma bitan, jer u godinama koje su došle, u našem već učiteljsko-djačkom odnosu, isprepletenim sa dugim razgovorima do jutra i u pauzama izmedju proje, kafe i Bil Withersa, putujući sa njim, gledajuci ga kako radi horoskope svojim klijentima, naučila sam ono zbog čega sam se možda negde odlučila da se astrologijom i bavim.
Jer na žalost, kako bi Goran rekao, “tek smo ponekad naša imaginacija”, i da ne bih ostala večno skrivena u Jupiteru u Ribama, da ne bi Neptun večno skrivao svetlost moga Sunca, Goran mi je pružio tada ruku spoznaje, očima mi pokazavši put kojim treba da idem… I ne postoji hvala za velikane poput njega.
Postoji samo večiti dug.
