Roditeljska ljubav

ilustracija: Alex ‘Andre

Nekada ni astrolozima nije lako… jer, šta reći, šta savetovati kada čovek koji realno nema ništa zahteva sve. U mene gleda kao u čarobnjaka iz Oza koji bi trebalo da jednim potezom rastera maglu i oblake iz njegovog života. A ja to ne umem. Svako od nas na ovaj ili onaj način živeće minimum minimuma koji mu je dat. Naravno, dat nam je i maksimum maksimuma – ali retki su spremni da krenu ka tom vrhu…

Već po samom pitanju može se prepoznati da li je reč o čoveku koji pliva u moru minimalnih stvari i dešavanja (ne prestajući da čeka nešto veliko da ga trgne i promeni), ali samo retki dolaze i već po pitanjima u njima prepoznam prisutnu hrabrost i viziju, što znači da su se otisnuli iz luke koja im nije pružala dovoljno satisfakcije i sada, poput malih remorkera, tragaju i čekaju da postanu ono što u sebi odavno osećaju da nose. Jedno od najčešćih pitanja je i ovo: “Hocu li zavrsiti fakultet?” I tada.. kada primim ovo pitanje, obično pričam o tome da kada osoba nema tu nesreću da je izdaju ideali uvek završava fakultet i svake studije – pa i sa najgorim horoskopom! Jer, fakultet da bi bio završen, on mora predstavljati materijalizovanu sliku karaktera same osobe. Ako se ne ’slažu’, onda se gleda da li postoji inat, istrajnost, nekad strah od roditelja, kao motiv za završetak.Nekima hrabro savetujem da izbor promene – onda kada je to moguće, realno, ali često nije… Kako god, sve više se danas srećem sa mladim ljudima koji upisuje neke menadžmente, marketinge… preko noći postadosmo zemlja sa najvise menadzera i prodavaca. Dok pravi talenti svih tih ljudi leže u nekom zapećku i gase se. Zaboravlja ih čovek, ali oni ne zaboravljaju na sebe pa će zato u četrdesetim prizvati otkaze, probleme, poroke. Posebno je strašno ono što roditelji danas (pogotovo oni imućniji) rade. Zatvaraju vrata sopstvenoj deci samo zato što bi tako želeli da im potomci završe neke strane, skupe, praktične škole. A sloboda izbora osudjena na tamnicu, sa sve knjigama, fimovima, autoritetima koje mladi danas ne prepoznaju jer su sa svih strana hipnotisana pričama o moći novca i vaspitana da samo novac kao istinu i nešto vredno truda prepoznaju. I tako oni nesvesno trpe. Pa ako su iole sanjari, fantasti, ako je iole reč o kakvom potencijalnom piscu, umetniku, koji vodjen roditeljskom palicom završava kod Karića il’ na Megatrendu (razdvojiti ovaj naziv na dve reči i…zgroziti se!) sa godinama beže u porok. U lutanje, u haos.

Nekada je čovek mogao da završi prava ili ekonomiju ali da paralelno vrlo uspešno gaji svoje hobije i interesovanja. Danas je to teško. Završavaju se neke kratkopotezne škole, vremena ima sve manje, i mladi tako predstavljaju prave žrtve nacije koja je svoje potomke uništavala sistematično poslednjih deceniju ipo. Rušenjem spokojstva koje je uslov za veru u ideal i viziju, radja se strah koji bira ono najminimalnije i najopasnije, jer vodi lutanju i degradaciji duha. Izgubiti duh zarad novca, danas je mladima vrlo normalna stvar. A recite mi, šta je dar, šta je talenat ako ne ono najvrednije što svako od nas nosi? I tako odbacivanjem dara odbacuju sami sebe, izloženi stvarnosti prepunoj iskušenja, bez ikakvog vrednosnog sistema koji bi ih spasio, njihov život više liči na sunovrat u bezdan.
Zato volim one koji sa 15 godina dodju na horoskop, iako neki astrolozi to smatraju neetickim. Mozda se nekad sazrevalo sa 18, ali ko živi u Srbiji sazreva sa 13…pazite šta vam kažem! I zato volim, i srećna sam kada mi takvo jedno mlado lice započinje rečenicu sa “Imam problem sa roditeljima… ne daju mi da upišem psihologiju…”

G. je zato jedan od mojih najdražih klijenata. Zapravo, čitava porodica. Došli su iz Hrvatske. Sa mora. Devedesete i ratovi mnoge su rasule i ostavile bez ičega, nateravši čoveka da krene od nule. I možete li zamisliti koliko straha samo ima porodica koja je izgubila sve, krenula od nule, a nema ih troje – već petoro. Kod mene je najpre došao sam. Čuo od svoje profesorke, moje klijentkinje. Bilo je lako da se sporazumemo, jer već odrastao odavno, zreo sa razumevanjem svega kakvo može biti Sunce u Devici (u 3. kući) sa jakim Strelcem u horoskopu, i trigonom vladara Merkura iz Device sa Jupiterom u Jarcu. Muka? Trpljenje? Nije prvi, sve je to već vidjeno. Od života najbednijih i najubogijih, pretočeno kroz slike (ASC Rak) mogli smo da govorimo i o fotografiji, sa akcentom na dokumentarnu fotografiju koja portretiše upravo one likove pored kojih će mnogi proći ne okrenuvši se, a koje će baš on uvek videti pa sve do crnog talasa i Kasovica, do poruka koje takvi filmovi nose. Pričao je i o glumi kojom se amaterski bavio, ljubavi svojoj prema filmovima… voli i psihologiju, u stvari. Jer, voli ljude. Bio je tada četvrta godina gimnazije, ali… gde dalje? Bez protekcija i veze, iz porodice u kojoj kao manifest vladaju poštenje i rad, sa majkom koja kao da je tu da stalno podseća na moral i prave vrednosti (Mesec u Jarcu), sa ocem koji je sve u životu izgradio i napravio sam, a onda ostavljao i kretao ne jednom, već sto puta od nule, al’ uvek do kraja pošteno i čisto. (Sunce u Devici trigon Jupiter, i kvadrat Mars/Uran iz Strelca u 6. kući). Nije bilo teško pomoći njemu da rastera oblačke i da iskristališe svoju viziju, da od mene ode sa idejom da upiše filmsku režiju. Medjutim, trebalo je reći to roditeljima. Sreća je bila ta da se u njihovoj kući (IC Devica) uvek razgovara, diskutuje, priča… nije bilo zato lako saopštiti novost, ali je trebalo ubediti ih da to neće biti greška. Šta ako? I nema ljutnje, jer u porodici u kojoj se iskustveno stvorio strah od onog sutra, u kući gde se već prošlo kroz imati i nemati, tako je bilo normalno da će ekonomija biti omiljenija od neke tamo režije od koje pitaj boga da li će živeti, a da ne pričamo o tome što je to jedan od najskupljih fakulteta.

Pred njegov upis, došlo je svo četvoro. I tu pred njima, G. i ja smo pričali o filmu, o režiji, o kamerama i festivalima, o autoritetima, rediteljima. Znate, možda se vaše dete bavi nekim sportom, možda voli fotografiju, možda piše blog, i vi na sve to gledate kao na njegov hobi, zanimaciju, neobaveznu jednu stvar. Ali verujte da se mnogo više baš u tim satima dokolice, u onome što tada radi i čime se tada okupira, vaše dete ofira ko je i kakvo je. I baš tada roditelji treba da širom otvore oči i prate, no često je suprotno. Kako god, G. roditelji su tu, kod mene, gledajući svoje dete sada u jednom sasvim novom svetlu, koji je zvučao već kao neko ko uveliko studira režiju, i sami poverovali u njegovu viziju.
Kako se radi o ljudima koji vekovima u nazad nose patnju u svojoj duši, što sada znači – apsolutno dobro, jer kada patnja dugo postoji u nečijoj genetici ona se vremenom pretvori u apsolutnu moć prihvatanja svega, oni i rekoše, “Neka bude šta biti mora…”
G. je upisao režiju, i već na prvoj godini postao najbolji u klasi. Pre godinu dana doneo mi je svoj prvi film koji je nagradjen na devet festivala. U medjuvremenu, možda i na još nekom. Sada, sprema diplomski.
Ali ono što želim ovim tekstom da kažem, jeste da sve što je potrebno jeste imati veru i ne biti sebičan spram sopstvenog deteta. Ne greše mladi kada biraju, već ih oslepljuju rodjeni roditelji. E to me boli. I zato znam da je G. ljubav roditeljska spasila. I nadam se, još neke će…